Ljubav je samo reč ...  
 
               Sedim u omiljenoj fotelji. Nikog pored mene. Razlilo se nešto 
          u vazduhu adrenalinu slično, veće od mene. I ja sam noćas veća od same 
          sebe. Ima l' išta van svemira? Veselje je daleko odavde. Jedino svetla 
          noćnog života nešto po nebeskoj sferi pipaju. Ovog puta je svemir moje 
          odmorište. Dobro mi je. 
 
               ... slova svakog lista papira....  
 
               Noge su mi u drugoj fotelji, preko puta mene, ugrijane krvotokom jastuka. 
          Na stolu u bokalu je ledena kafa, takozvana. Melodija se struji poput 
          sokova mojim umornim telom. Crnogorski, nečujno otkucava srce. Misli 
          ne postoje, glava odmara od boja današnjeg (ili već jučerašnjeg?) dana. 
          Umoran reket je tu, uz mene, sanja sunce, bezbrojne lopte kojima uspeo 
          je nekoliko penzionera razapeti na terenu.  
 
               I šapat niježne reči uz kapi kiše ...  
 
               Odnekud se pojavlja dah Djoleta, vreo, i ja se iznenadim. Za sekund 
          dolazi i sam Djole. Iza ledja čujem kako kaže: 
               - Oćemo li po jedan espreso? 
          Skoro ne otvarajući usta suva, slatka od pojedenih smokvi, odgovaram,... 
               - Oćemo, Djole, oćemo ... 
               Kroz maglu trepavica pratim ledja mog ortaka, poslušnog konobara. Donosi 
          se miris kafe, skuplja se u paučini jednog starog pauka, on odlično 
          zna gde plesti.  
 
               Ljubav je samo reč i ništa više ... 
 
               Neki simpatični jež sigurno bi došao u moje krilo da se negde blizu 
          nađe. Volim svog ježa, dok se kopa u lišču, ne znajući da postojim. 
          Iznad moje glave crni se grožđe. Volela bih umreti ovako, dok planine 
          čuvaju moj mali prostor, moj krhki mir u duši. Zvezde preskaču jedne 
          druge, a ja brojim. 

          

               Uzalud se nekad moli ... 

          

               Djole je opet tu. Tiho je prišao, doneo espreso i seo. Njegove oči, 
          tuzne i bolesne, sada blistaju ko da je petnaestogodišnji dečak. Nećemo 
          noćas misliti na godine. Mi ćemo maštati, krilati u svojoj strasti, 
          svako iz svog skloništa sledeći lovinu. 

               I kad oči suze vlaže ... 
 
               Daleki odsjaj života, bučnog i nestašnog, nas ne brine. Tu smo u pokajanoj 
          večnosti, u dvorcu od nepokretljivog vazduha. Djole šapuče, krajem uveta 
          čujem: 
               - Ala, si lijepa, leba ti ... 
               Moj prijatelj je veseli bosanac, tužan i prepun pomena. Noćas je u dobrom 
          raspoloženju. Ja mu dođem ko razonoda. Prijateljima vredi pomagati. 
          Espreso polako se pije, nevidljivim dozama iščezava u stomaku. Noć oko 
          nas usporava svaki pokret. Zato nebih da se uopšte mrdam. 

 
               To je ljubav, to se voli ... 
 
               Volela bih da sam ponovo u toj fotelji Budvanskog teniskog centra, zaspala 
          brojeći zvezde na uzglavlju.